Kada sam preuređivao kuhinju, shvatio sam da ista visina police ne odgovara svim vrstama posuđa. Tanjiri, činije i poslužavnici traže drugačiji razmak, a navike u domaćinstvu dodatno menjaju prioritet. Najviše mi je značilo da do najčešće korišćenih komada mogu da dođem bez istezanja i premeštanja drugih stvari.

Prvi korak mi je bio da izmerim najviše komade koje realno koristim, umesto da planiram „za svaki slučaj“. Visina između polica treba da pokrije i prostor za ruku, ne samo za predmet. Kada sam to zanemario, tanjire sam mogao da ubacim, ali sam ih vadio uz grebanje i udaranje po gornjoj polici.

Za standardne plitke tanjire mi se najbolje pokazao umeren razmak, jer prevelik razmak samo troši prostor. Prednost manjeg razmaka je što dobijam dodatnu policu i bolju preglednost. Rizik je da visoki tanjiri ili tanjiri na stalku ne stanu, pa sam jednu sekciju ostavio fleksibilnom.

Kod činija sam uvideo da nije dovoljno planirati samo po prečniku, već i po dubini i načinu slaganja. Više činije traže veću visinu, a ako ih slažem u gomilu, bitno je da imam prostora da ih podignem bez zapinjanja. Kada sam ostavio premalo prostora, češće sam ih vadio po dve odjednom, što nije praktično.

Dubina police mi je direktno uticala na stabilnost, posebno kada su činije ili tanjiri bliže ivici. Dublja polica daje više prostora, ali povećava šansu da se stvari guraju nazad i da postanu teže dostupne. Rešenje mi je bilo da dublje zone rezervišem za ređe korišćene komade i da koristim graničnik ili neklizajuću podlogu.

Otvorene police su mi donele brz pristup i vizuelnu kontrolu, ali i potrebu za strožom organizacijom. Prednost je što odmah vidim šta mi nedostaje i šta se previše nagomilalo. Rizik je da nered izgleda izraženije, pa sam na otvorene police stavio samo najčešće korišćene setove i ujednačene komade.

Poslužavnike i velike tanjire nisam uspešno rešio dok ih nisam prebacio u uspravni položaj ili u posebnu usku zonu. Kada su bili položeni, zauzimali su pola police i pravili „tvrdu” barijeru do svega ispod. Prednost posebnog prostora za poslužavnike je brže uzimanje, a rizik je da bez oslonca klize, pa sam ubacio razdelnike.

U ormariću mi je ušteda prostora došla tek kada sam kombinovao police i fioke prema težini i učestalosti. Fioke su mi bolje za svakodnevni pribor i lakše komade, dok police ostaju za složene tanjire i činije koje ne vadim po komad. Rizik loše kombinacije je da se stalno saginjem ili da premeštam teške gomile da bih došao do jedne stvari.

Donje police sam svesno rezervisao za teške setove i veće gomile tanjira, jer je tu najstabilnije i najbezbednije za rukovanje. Prednost je manji rizik od ispadanja pri skidanju sa visine i manje opterećenje za ruke. Mana je što zahteva saginjanje, pa sam tu držao ono što vadim u većim serijama, a ne pojedinačno.